Нова концепција учења, у којој су предметни садржаји допуњени стандардима, компетенцијама и исходима, помера се са наставе у предавању садржаја и изношењу        информација које ученици треба да упамте, на наставу која ће олакшавати учење и помагати, подстицати и подржавати ученике у процесу учења. Крајњи  циљ овакве наставе, у којој су наставници креативни          водичи, јесте успостављање контроле ученика над током и процесима властитог учења и развој других компетенција у функцији даљег учења  и достизања личне и друштвене самосталности.

Педагошка димензија online учења подразумева начине учења, унапређивање услова за развој и стално усавршавање компетенција ученика. Такође, наставници организују наставне активности у којој се успостављају употребљива знања, вештине  и ставови, примењиви у ситуацијама са којима се ученици срећу у свакодневном животу. На овај начин се унапређује ефикасност и квалитет образовања, остварење идеје целоживотног учења и бољи квалитет и већа ефикасност, креативност на свим нивоима образовања.

Концепт online наставе је замишљен управо да би омогућио индивидуализацију наставе, али је она тренутно, чак и у развијенијим срединама од наше, још увек прилагођена једино различитим ритмовима учења међу ученицима. Малобројни су програми који би одговорили разликама у стиловима учења. Наставници који користе компјутер у настави имају више прилике да поклоне већу пажњу ученицима који имају потешкоћа у савладавању наставног програма него када раде на традиционалан начин.

Употреба компјутера позитивно делује на ученике приликом усвајања градива, у поређењу са традиционалном наставом, али је та предност слабо или умерено изражена. Предност коришћења компјутера у већој мери позитивно делује на слабије него на боље ученике. Утицај овакве наставе је нешто видљивији у свим областима образовања. Предност се показује и код коришћења текст процесора у настави. Ученици који за писање користе неки програм за обраду текста углавном пишу дуже текстове, са сложенијим реченицама, са више придева. Тада посвећују више времена исправљању и улепшавању текста него када пишу у своје свеске.

Успех у погледу способности за решавање проблема постиже када се учење програмирања повеже са посебном наставом из стратегије решавања проблема, односно до развоја стваралачког и оригиналног мишљења.

Једна од најважнијих димензија средине за учење, педагошка, углавном се односи на стварање изазова и прилика да се учи кроз решавање проблема, пројекте, критичко мишљење и различите активности и стратегије учења. Подстицајну средину карактерише постојање изазова и померање граница, што учење покреће и усмерава ка новим дометима, одмереним и прилагођеним својствима сваког појединачног ученика. Средина за учење, како у школи, тако и код куће, треба да буде осмишљена и организована тако да подстиче ученике да се укључују и омогућава им да се укључе. Као активни учесници, ученици размишљају о ономе што раде и што уче. Активно учешће подразумева могућност стицања разноврсних доживљаја и искустава учења, која се могу на различите начине мисаоно разматрати и претресати. Ученик који активно учи је спремнији да се упушта у решавање проблема и логичко размишљање. Све ово доприноси развоју вештина. Активно учешће је повезано и са повећањем нивоа и јачањем мотивације (укључујући и за учење веома битну унутрашњу мотивацију), концентрације, истрајности, усмерености ка изградњи знања, позитивним вредновањем знања и задовољством у учењу. У таквој средини постоји поверење међу ученицима и између ученика и наставника, постоји дух заједништва, чланови помажу једни другима, ученици раде и са свим другим ученицима, не само са најближим друговима. Ученици у online настави имају једнака права и одговорности и осећај једнакости, ниједан ученик нема посебне привилегије, ниједан ученик није игнорисан, запостављен или искључен,  сви имају прилику да учествују у доношењу одлука, заједнички се долази до решења за проблематичне ситуације и неспоразуме, ученици имају повратну информацију од наставника о напредовању у учењу.

Компјутери могу да доведу до значајних успеха у образовању деце, да их могу научити да мисле. Компјутер код куће код неких родитеља подразумева мање времена за неке друге активности, као што је помоћ у кући, помоћ старијим комшијама, спортске активности или/и креативност. Углавном не прети опасност да би компјутер могао да доведе до несклада у развоју живота деце.

Употреба компјутера као наставног учила у функцији проверавања знања подразумева употребу:

1) програма за понављање или утврђивање

2) наставних програма у ужем смислу или дидактичких програма и

3) програми за учење путем открића. Први од ових типова користе компјутер као средство за понављање градива које је ученик научио на другом месту, уз наставника или из књиге. Компјутер овде само омогућава ученику да утврди предавано или научено градиво и да провери у којој мери њиме влада.

Услов да ученик постепено и све самосталније управља својим учењем је да има активну улогу у процесу учења и да је тога свестан. Ту свест може да стекне ако има: довољно времена за учење, може да обрати пажњу и на сам процес уместо само на непосредне резултате учења (да ли је одговор тачан или погрешан, која је оцена добијена и сл.); има доживљај да напредује, али и доживљај радости кад их савлада и разреши; могућност да исправља начињене грешке; помоћ наставника да разуме зашто учи тај предмет и садржаје тог предмета, чему служе знања и вештине које тако стиче; могућност да заједно са наставником планира кад, како и шта би било најбоље и најприкладније да се уради     и да, такође заједнички, процењују шта је од тога било успешно, а шта није. На овај начин   ученик и сам     почиње да се пита        шта би било најбоље да урадим, да ли је ово добро или није, шта је добро а шта није, да ли нешто треба да променим, шта да променим и како да то урадим.

Показатељи да дете напредује у учењу:

–              има позитиван и одговоран однос према учењу (у сталном је контакту са наставницима и редовно извршава задатке и обавезе),

–              самосталан је у учењу, разликује битно од небитног, даје креативне идеје.

–              учествује у писању есеја и домаћих задатака и коментарише њихов квалитет,

–              користи различите изворе информација и има критички однос према њима,

–              организује учење у складу са циљевима, садржајем, интересовањима,

–              самостално или/и у сарадњи са другима истражује, открива и повезује нова знања,

–              анализира  и  систематизује  информације  у електронском облику користећи одговарајућа средства,

–              прикупља информације, организује их и презентује их у одређеном задатку/пројекту,

–              приликом решавања проблема/пројекта уме да одабере средство ИКТ-а и да га користи на одговарајући начин,

–              одговорно користи информационе техологогије за комуникацију и сарадњу,

–              спосбан је да самостално процени сопствени напредак у учењу.

Саморегулацију ученик не може да постигне                сам. За критичко и делотворно посматрање, размишљање, процењивање и унапређивање учења, потребни су и разни облици и начини сарадничког (кооперативног) учења и рада и много подршке и усмеравања, како од стране наставника, тако и од стране родитеља. Успостављање саморегулациј се одвија као резултат процеса упознавања себе, јачања самосвести и самопоуздања. У овом процесу наставник је изузетно користан савезник и водећи сарадник који и подстиче и усмерава учење, али и препознаје моменат у коме је ученик спреман да и сам преузме део активности и контроле. Саморегулација се успоставља кроз процес постепеног овладавања учењем и преузимањем контроле над њим. Вођење и усмеравање ученика ка успостављању контроле над учењем значи да наставник допушта ученику и право на грешке, недоумице, успоне и падове, јер на тај начин подржава: самоприхватање, самопоуздање, самопроцењивање, унутрашњу мотивацију, истрајност, спремност да се у учењу ухвати у коштац са проблемима, препрекама и изазовима, отвореност за ново учење, превазилажење фрустрација и неуспеха, умешност у постављању и остваривању циљева и планова, способност процене и самопроцене и мењање постављених циљева, начина учења и приступа на основу резултата процена и самопроцена, као и планирање и ефикасно коришћење времена – све то учење чини саморегулисаним.

 

 

 

Извор: документа са интернета (ЗУОВ, Министарство просвете, науке и технолошког развоја)

 

Аутор текста: Љиљана Поповић Радосављев, педагог