У току летњег распуста, у јеку ожеге и спарине која почиње још у раним јутарњим сатима, у дворишту школе, тик уз ограду, пронађена је кеса са три бачена мачета. Сви смо се разнежили видевши их, али истовремено и били љути што су одбачени и остављени на милост и немилост, са малом шансом да преживе.
Док смо стајали тако над том кесом, загледани у шачицу живота у њој,, учитељица Соња је без имало размишљања одлучила да на себе преузме даљу бригу.
Три маце, које још ни прогледале нису, тако су се нашле у њеном дому. Првих недеља учитељица их је хранила помоћу шприца,у тачно одређено време. Будила се ноћу, припремала формулу за храну. Бринула о њима као о бебама. Носила, мазила.чувала. На жалост, две маце нису успеле да се изборе са изазовом одбачености из легла и свирепости газда које су их одвојиле од мајке.
Али, мали мезимац чисто беле длаке, некако отмен мали враголан је борац,па сад влада домом наше учитељице Соње. Свакодневно прави разне несташлуке, пентра се по полицама, сакрива по кутијама, завлачи по ћошковима…. И поносно указује да ако има добрих људи, људи несебичних и великог срца да има и наде за одбачене, остављене. И, наравно,како у људском, тако и у животињском свету живот је борба, а само уз пријатеље излазимо као победници.
Хвала нашој учитељици Соњи што је пружила шансу Беки!