Данас би нашем драгом директору, Елемеру Барти, био рођендан. Сада више није ни битно који по реду. Битно је да смо ми овде да га обележимо.
Прошлих година смо много размишљали о томе како је Елемер умро.
Ја бих вас сада подсетила како је живео.
Био је добар човек. Веома толерантан. Толико толерантан да није замерао чак ни онима који су га годинама упорно звали „Елемир“. Ваљда им је то војвођанско месташце остало у лепом сећању, па су уз његову помоћ прекрстили и Елемера.
Волео је природу. Био је један од ретких директора кога сте могли да видите у шетњи по брегу, или још чешће на бициклу по граду. Махне вам на брзака руком, и вози даље.
Био је храбар. Причао је да се једном чак и оженио у нечије име. Када си судски тумач за немачки језик лако се деси да у препуном аутомобилу прелазиш границу како би представљао младожењу који из ко зна којих разлога не може да присуствује сопственом венчању. Храброст је показао и кад се у зрелим годинама усудио да мења начин живота и промовише благодети авокада међу нама неукима.
Волео је да плеше. Није се устручавао ни да усред великог одмора покаже плесне кораке једној нашој колегиници, својој другарици из плесне школе, чак и по цену тога да забезекнутим остави неко дете које је баш тада наишло по креду.
Желео је да се усавршава. Драгиња још памти сцену када јој је, дошавши са семинара на коме је учио о томе колико је битно хвалити своје подређене, рекао: „Обрати пажњу, сада ћу увежбавати како да те похвалим“.
Волео је да путује. Свима ће нам у сећању остати наша чувена осмомартовска путовања у Темишвар. Комби пун веселих путника без много пара, али са много добре воље, а на челу Гига Моравац .
Свима нам је помагао. Дођемо код њега кукајући као деца погођена неком за нас веома великом неправдом, а он извади своја два телефона и напросто могу да га чујем како каже: „Не секирај се. Па ти знаш да сам ја као Број Један из „Алан Форда“. Можда немам малу црну књижицу, али у овом телефонима нема кога нема. Шта ти треба?“ И проблем се инстантно решава.
Умео је да види ширу слику. Када ми је ђак из моје прве генерације написао прелепо писмо о томе како воли своју разредну и немачки језик, и то на немачком, ја сам му га показала, сва очајна због граматичких грешака. Испрескакао ме је: „Уместо да видиш и цениш добру намеру и лепоту овог писма ти се хваташ за ситнице!“ Био је у праву. Писмо је, иначе, написао наш данашњи педагошки асистент. Он је још тада умео да препозна његов таленат и квалитет.
Умео је да уочи и своју грешку и да је исправи, па макар се радило и о тотално неважном граматичком пропусту код пошалице на немачком, а који сам само ја приметила. И дан данас се смејем када се тога сетим.
С друге стране, и он би умео да се нашали, рецимо на рачун свог колеге, тадашњег директора Основне школе „Олга Петров“, и да нам у пола два сав важан каже: „Хајде, крените на часовима!“
Ето, такав је био наш Елемер. Таквог ћемо га и памтити. Слава му!
