Милица Ђолић

Недеља, дан као створен за одмор и разоноду у кругу породице. Припрема ручка, шетња, друштвене игре и остале забавне ствари. Али онда читаву идилу прекидају мисли о одласку у други град, студирању и наставку животног пута неком мало другачијом и стрмијом улицом. Сви смо ми свесни да тај нови пут доноси много нових знања, искустава и контаката, али проради у нама и нека тужна емоција. Размишљајући о будућности, прошетала сам мало и кроз прошлост. Све је почело на комбном пријему ђака првака 2007. године у мојој основној школи. Сигурно се питате зашто би детету од седам година полазак у школу био „кобан“. Нисам била једна од оне деце која су се плашила школске клупе, већ сам журно хитала да упознам нове другаре, учитељицу и почнем са новим активностима у школи. Прве моје сузе из школске клупе уследиле су одмах по пријему у школи. Због пропуста у припреми докумената, моје име није било прочитано од стране директора школе. Иако нисам била једина која није била на списку, за мене је то значило да нећу кренути у први разред, а та чињеница била је поражавајућа. Наравно, све је убрзо било решено а за мене је то сада једна успомена којој се увек слатко насмејем. Често кажу да све што лоше почне, на крају се добро заврши. Тако је заиста и било. Имала сам сјајан разред, још бољи наставни кадар и пуну подршку сваког дана. Одељења су била мала, али баш то утицало је на наше дружење и веома близак однос међу нама. Радили смо једно за друго крупне ствари, свађали се због ситница и функционисали као једно. Од првог дана редовно сам извршавала своје школске обавезе и трудила се да се остварим и ван школе. Учествовала сам на разним такмичењима, квизовима и осталим ваншколским активностима. Захваљујући професионалности и труду мојих наставника остварила сам изванредне резултате који су утицали на то да добијем титулу Ђака генерације. Из основне школе изашла сам са титулом ђака генерације и доброг друга. Све је то само звање, али мени је топло око срца сваки пут када сретнем бившег наставника или друга из клупе, који ми се увек обрадују и изгубе појам о времену док причају са мном. Након стресног периода око мале матуре, пријемног испита за средњу школу и дугог летњег распуста уследио је још један леп период мог живота. Средњошколски дани, још увек безбрижни и вредни памћења. Много нових пријатељстава, средњошколских љубави, екскурзија, рођендана и многих других активности учинили су средњошколске дане незаборавним. Неке успомене и људи заувек ће остати у мом срцу. Радне навике стечене у основној школи утицале су на мој даљи рад и стицање Вукове дипломе. Имала сам ту срећу да је наставни кадар био пођеднако добар као и у мојој основној школи, те се и развој моје личности веома брзо одвијао. Веома сам захвална професорима који су утицали да моја стидљивост падне у сенку и који су ме научили да је веома битно упознати нове људе и радити нове ствари. Трудила сам се да се остварим на разним пољима, учествујем на разним конференцијама и такмичењима и тако проширим своја знања. Бавила сам се често и писањем, а текстове објављивала на свом блогу. Учествујући на такмичењима организације Достигнућа младих у Србији постала сам и члан њиховог Алумни тима, на који сам веома поносна. Бавила сам се и волонтирањем у свом граду, најчешће на фестивалу „Циркулирање“ и конференцији „Wwvršac“. Редовни сам посетилац Стартит центра у Вршцу, такође. Кроз четири године школовања стекла сам много нових знања, искустава, упознала велики број људи и добила титулу Најбољег ученика економског актива. Све ово за мене је један велики успех и речима се не може описати колико је он битан за мене и моју будућност. Морам признати да није било ни мало лако пролазити кроз сва дешавања која нас прате током основног и средњег образовања. Наравно, било је ту много успона и падова, много разочарења и неправде али и безброј лепих тренутака. Свако искуство, лепо или мање лепо, утицало је на развој моје личности и баш зато сам сада ту где јесам и таква каква јесам. Не стидим се себе, не стидим се својих другара, не стидим се својих професора, нити улице у којој ми се налази школа. Сви сте ви део мог живота и увек ћу мислити на вас. Надам се да ће све вас, који сте кроз овај текст испратили моје школске дане, ово навести да се вратите у ваше школске клупе, присетите се пријатељстава, првих љубави и несташлука. Све док ви уживате у тренуцима безбрижности ја ћу жељно ишчекивати прво предавање на факултету и нове незаборавне тренутке који следе.

Бивша ученица Милица Ђолић

5
2019-11-13T07:33:10+00:00

Бивша ученица Милица Ђолић